Pismo koje nikada nisam poslao

Ana je sedela za kuhinjskim stolom, držeći u rukama staro, požutelo pismo. Njene ruke su drhtale dok je čitala reči koje je napisala pre dvadeset godina, ali nikada nije imala hrabrosti da pošalje. Pismo je bilo upućeno njenoj majci, koja je preminula pre nedelju dana.

"Draga mama", počinjalo je pismo. "Pišem ti ovo jer ne mogu da nađem reči kada smo zajedno. Želim da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš, koliko mi je žao za sve svađe i nerazumevanje..."

Suze su joj tekle niz lice dok je čitala. Sećala se tačno kada je napisala to pismo - imala je dvadeset pet godina, bila je mlada majka, iscrpljena i frustrirana. Svađala se sa majkom oko svega - kako da odgaja dete, kako da vodi domaćinstvo, kako da živi svoj život. Majka je bila staromodna, ona moderna. Majka je bila puna saveta, ona ih nije želela.

Napisala je pismo u trenutku jasnoće, kada je shvatila da je majka samo želela da pomogne, da prenese svoju ljubav i iskustvo. Ali nikada ga nije poslala. Bilo je previše emotivno, previše ranjivo. Rekla je sebi da će biti bolja prilika, da će reći sve to uživo, kada bude pravi trenutak.

Ali pravi trenutak nikada nije došao. Život je tekao - posao, deca, obaveze. Viđale su se redovno, ali razgovori su bili površni. "Kako si, mama?" "Dobro, ćerko, a ti?" Nikada ništa dublje, nikada ništa iskreno.

Sada, dok je sedela u praznoj kući svoje majke, Ana je shvatila koliko je vremena izgubila. Koliko razgovora nisu vodile. Koliko zagrljaja nisu podelile. Koliko puta je mogla da kaže "volim te", ali nije.

Njena ćerka Mia, sada dvadesetpetogodišnjakinja, ušla je u kuhinju. "Mama, šta čitaš?"

Ana je podigla pogled, videla svoju ćerku - istu onu frustriranu, umornu mladu majku kakva je i ona bila. Mia je nedavno rodila svoje prvo dete, i odnos između njih bio je napet. Ana je davala savete, Mia ih nije slušala. Ana je želela da pomogne, Mia je to doživljavala kao mešanje.

"Pismo koje sam napisala baki pre dvadeset godina", rekla je Ana tiho. "Ali nikada nisam imala hrabrosti da joj ga dam."

Mia je sela pored nje. "Mogu li da pročitam?"

Ana joj je pružila pismo. Dok je Mia čitala, Ana je posmatrala kako se izraz njenog lica menja - od radoznalosti do iznenađenja, pa do suza.

"Mama", rekla je Mia sa drhtavim glasom, "ovo je tačno ono što ja osećam prema tebi, ali ne znam kako da ti kažem."

Ana je zagrlila svoju ćerku, i oboje su zaplakale. "Znam, dušo. I ja sam bila na tvom mestu. Mislila sam da imam vremena, da će biti bolja prilika. Ali vreme prolazi brže nego što mislimo."

Te večeri, Ana i Mia su razgovarale kao nikada ranije. Iskreno, otvoreno, bez odbrane. Mia je priznala da je preopterećena, da ne zna šta radi, da joj je potrebna pomoć. Ana je priznala da je previše forsirala svoje mišljenje, da je zaboravila kako je i ona bila nesigurna mlada majka.

"Mama", rekla je Mia pre nego što je otišla, "obećaj mi nešto. Obećaj mi da nećemo čekati dvadeset godina da budemo iskrene jedna prema drugoj."

Ana je klimnula glavom, držeći ćerku za ruke. "Obećavam. I obećaj mi da ćeš mi reći kada ti treba pomoć, a ja ću obećati da ću pitati pre nego što dam savet."

Narednih dana, dok je Ana čistila majčinu kuću, našla je kutiju ispod kreveta. U njoj su bila pisma - desetine pisama koje je njena majka napisala njoj tokom godina, ali nikada poslala. Pisma puna ljubavi, ponosa, razumevanja. Pisma u kojima je majka priznala svoje greške, izrazila svoje strahove, podelila svoju ljubav.

Ana je shvatila da nisu bile jedine koje nisu znale kako da izraze svoje emocije. Njena majka je takođe pisala pisma koja nikada nije poslala, čekajući pravi trenutak koji nikada nije došao.

Ali sada je Ana imala drugu šansu. Šansu da ne ponovi istu grešku sa svojom ćerkom. Šansu da kaže "volim te" svaki dan, ne samo u pismima koja nikada neće biti poslata.

Te noći, Ana je napisala novo pismo - ovaj put svojoj ćerki. Ali umesto da ga sakrije u fioku, stavila ga je u kovertu, napisala adresu i poslala ga. Jer naučila je najvažniju lekciju - ljubav treba izraziti dok još ima vremena, reči treba reći dok još mogu biti čute, zagrljaji treba podeliti dok još postoje ruke koje mogu da zagrle.

I obećala je sebi da nikada više neće pisati pisma koja neće poslati.