Poslednje Pismo

Ležao je na stolu, zgužvan i umrljan suzama, poslednji pozdrav svetu koji je nestao. Svaka reč bila je eho prošlosti, sećanje na njen osmeh, na dodir njene ruke, na melodiju njenog smeha koja je nekada ispunjavala ovu sobu. Sada je samo tišina odzvanjala, teška i opipljiva. Pisao joj je, iako je znao da nikada neće pročitati. Pisao je da sačuva uspomenu, da uhvati fragmente njihove ljubavi pre nego što ih vreme izbriše. Sećao se prvog susreta, slučajnog dodira ruku u prepunoj biblioteci, trenutka kada su im se pogledi sreli i kada je ceo svet stao. Sećao se šetnji pored reke, dugih razgovora pod zvezdanim nebom, obećanja o večnosti koja su tada delovala tako stvarno. Ljubav je, mislio je, čudna sila. Dođe tiho, nepozvana, preokrene ti život i postane razlog tvog postojanja. A onda, jednako tiho, može da nestane, ostavljajući za sobom samo prazninu i sećanja koja bole. Ali čak i u tom bolu, pronalazio je neku vrstu utehe. Njena ljubav ga je oblikovala, učinila boljim čovekom. I dok je stavljao tačku na poslednju rečenicu, znao je da ovo nije kraj. Njena ljubav će živeti u njemu, zauvek. Sklopio je pismo, stavio ga u kovertu i ostavio na stolu. Nije bilo adrese. Nije bilo potrebno. Ovo pismo nije bilo za slanje. Bilo je za čuvanje. Svedočanstvo o ljubavi koja je bila jača od života i smrti.