Prazna Ljuljaška

Park je bio pust. Jesenje sunce, slabo i bledo, probijalo se kroz ogolele grane drveća. Seo je na klupu, kao i svakog dana u poslednjih godinu dana. Pogled mu je bio prikovan za ljuljašku ispred njega. Praznu ljuljašku. Škripala je na vetru, napred-nazad, kao da je doziva. U ušima mu je još odzvanjao njen smeh, veseo i bezbrižan, dok se vinula visoko u nebo. "Jače, tata, jače!", vikala je, a on bi je gurao, srca ispunjenog neizmernom srećom. Sada je samo vetar gurao prazno sedište. Sećao se njenih malih ruku kako se čvrsto drže za lance, njenih nogu koje su veselo mlatarale u vazduhu. Sećao se sjaja u njenim očima, sjaja koji je mogao da obasja i najtmurniji dan. A onda je došao dan kada se taj sjaj ugasio. Bolest je bila brza i nemilosrdna. Otišla je tiho, ostavljajući za sobom prazninu koju ništa nije moglo da ispuni. Ljudi su mu govorili da vreme leči sve, ali nisu razumeli. Vreme ne leči. Vreme samo otupljuje oštricu bola, pretvarajući ga u tupu, stalnu bol koja ga prati u svakom trenutku. Ustao je i prišao ljuljašci. Nežno ju je zaustavio. Tišina koja je nastala bila je zaglušujuća. Stajao je tako, držeći lanac, zatvorenih očiju, pokušavajući da još jednom oseti njeno prisustvo. Ali osetio je samo hladan metal i prazninu u srcu. Prazninu, veliku kao nebo u koje je volela da se vine.