Kofer Sećanja

Prašina je plesala na zracima sunca koji su se probijali kroz prozor tavana. Klečala je na podu, ispred starog, kožnog kofera. Nije ga otvorila godinama. Znala je šta je unutra. Znala je i da će boleti. Ali morala je. Sa drhtavim rukama, podigla je poklopac. Miris lavande i naftalina, pomešan sa mirisom prošlosti, zapahnuo ju je. Na vrhu je bio njegov omiljeni džemper, onaj koji je nosio svake jeseni. Privila ga je na grudi, udišući miris koji je još uvek bio tu, slab, ali prepoznatljiv. Suze su same tekle. Ispod džempera, našla je zbirku pisama vezanih plavom trakom. Njihova pisma. Čitala ih je jedno po jedno, a svaka reč bila je ubod u srce. Reči ljubavi, nade, planova za budućnost koja nikada nije došla. Na dnu kofera, pronašla je malu, izbledelu fotografiju. On i ona, mladi i nasmejani, na dan njihovog venčanja. Gledala je u njihova srećna lica, u oči pune snova. Ko bi rekao da će se ti snovi tako surovo raspršiti? Zatvorila je kofer. Nije imala snage da gleda dalje. Neke stvari je bolje ostaviti u tami prošlosti. Spakovala je ne samo njegove stvari, već i svoja sećanja. Kofer sećanja. Težak teret koji će nositi do kraja života. Znala je da tuga nikada neće potpuno nestati. Postaće njen tihi saputnik, podsetnik na ljubav koja je bila i na život koji je mogao biti.