Feniks iz Pepela

Dotakla je dno. Izgubila je posao, dom, prijatelje. Ostala je sama, okružena ruševinama svog života. Dani su prolazili u magli očaja i samosažaljenja. Gledala je svoj odraz u ogledalu i videla stranca. Ženu slomljenog duha, ugašenog pogleda. Jedne noći, dok je sedela u mraku, nešto se u njoj prelomilo. Setila se priče o feniksu, mitskoj ptici koja se diže iz sopstvenog pepela. I tada je odlučila. Dosta je bilo plakanja. Dosta je bilo predaje. Ako je već sve izgubila, onda više nema šta da izgubi. Počela je od nule. Radila je najteže poslove, gutala ponos, štedela svaki dinar. Upisala je večernju školu, učila noću, borila se za svaki pedalj novog života. Nije bilo lako. Bilo je trenutaka kada je htela da odustane, da se vrati u tamu. Ali onda bi se setila feniksa. Setila bi se da i najjača vatra ne može da uništi ono što je suđeno da se ponovo rodi. Godine su prolazile. Polako, ali sigurno, njen život je ponovo dobijao oblik. Otvorila je malu radnju, stvorila novi krug prijatelja, pronašla novu ljubav. Jednog dana, srela je nekoga iz prošlosti. Neko ko ju je poznavao pre pada. Gledali su je sa čuđenjem. "Neverovatno", rekli su. "Izgledaš... drugačije. Srećno." Ona se samo nasmešila. Znala je da nije samo izgledala drugačije. Ona jeste bila drugačija. Jača. Mudrija. Preživela je vatru i iz nje se uzdigla. Nije više bila žrtva. Bila je feniks.