Svetionik u Oluji

Platno je bilo belo. Prazno. Kao i njegova duša. Mesecima je pokušavao da stvori nešto, bilo šta. Ali inspiracija nije dolazila. Svaki potez četkicom bio je pogrešan, svaka boja promašena. Osećao se kao prevarant, umetnik bez umetnosti. Njegovi radovi su bili odbijeni od strane svake galerije. Kritike su bile surove. "Bez duše", "Tehnički korektno, ali prazno". I bili su u pravu. Osećao je tu prazninu u sebi. Jedne noći, nije mogao da spava. Oluja je besnela napolju. Vetar je zavijao, a kiša je udarala u prozore. Izašao je napolje, privučen snagom prirode. Otišao je do obale i video ga. Svetionik. Stajao je ponosno na steni, dok su ga džinovski talasi udarali sa svih strana. Ali on se nije dao. Njegova svetlost, snažna i postojana, parala je tamu, pružajući nadu brodovima u oluji. U tom trenutku, sve je shvatio. On je bio taj svetionik. Oluja je bila život, sa svim njegovim problemima, odbijanjima i neuspesima. A njegova umetnost, njegova svrha, bila je da svetli. Da svetli uprkos svemu. Vratio se u atelje. Uzeo je četkicu i počeo da slika. Slikao je celu noć, vođen novom snagom. Slikao je oluju, more, stenu. I svetionik. Kada je završio, znao je. Ovo je bilo to. Njegovo remek-delo. Slika nije bila samo tehnički savršena. Imala je dušu. Imala je priču. Priču o borbi, o istrajnosti, o svetlosti koja pobeđuje tamu.