Neizgovoreno Zbogom

Zvuk sirene voza presekao je tišinu stanice. Stajao je na peronu, skriven u senci, dok su se putnici ukrcavali. Pogledom ju je tražio u gužvi, i našao. Stajala je pored prozora, gledajući napolje, ali ga nije videla. Srce mu je lupalo tako jako da je mislio da će iskočiti iz grudi. Hteo je da potrči, da joj kaže sve. Da joj kaže da je pogrešio, da je voli, da ne može da zamisli život bez nje. Ali noge su mu bile kao okovane. Reči su mu zastale u grlu. Voz je krenuo. Polako, a zatim sve brže, odnosio ju je od njega. Gledao je za njom, za njenim likom koji je postajao sve manji, dok nije postao samo tačka u daljini. A onda je nestao. Ostao je sam na praznom peronu, okružen tišinom i kajanjem. Znao je da je propustio poslednju priliku. Kukavičluk ga je pobedio. Strah od odbijanja, strah od bola, bio je jači od ljubavi. Sada je bol bio još veći. Bol zbog neizgovorenih reči, zbog propuštene šanse. Zbogom koje nikada nije izgovorio odzvanjalo je u njegovoj duši glasnije od bilo koje reči. Okrenuo se i otišao u noć, noseći teret tišine. Znao je da će ga taj teret pratiti zauvek, kao sena, kao podsetnik na ljubav koju je imao i izgubio, ne zbog sudbine, već zbog sopstvene slabosti.