Sine Moj

Aerodrom je bio prepun. Ljudi su žurili na sve strane, vukući kofere, gledajući u telefone, jureći ka kapijama. Usred te buke i gužve, stajali smo mi dvoje. Majka i sin. Na ivici oproštaja koji nijedan od nas nije želeo.

Stefan je dobio posao u Kanadi. Priliku o kakvoj je sanjao godinama. Kao majka, bila sam ponosna. Kao majka, umirala sam iznutra.

"Mama, sve će biti u redu", rekao je, držeći me za ruke. Njegove ruke. Nekada su bile tako male, tako nežne. Držala sam ih kada je pravio prve korake. Držala sam ih kada se bojao mraka. A sada su bile velike, snažne, spremne da osvoje svet.

"Znam, sine. Znam." Glas mi je drhtao, ali trudila sam se da budem hrabra. Za njega. Uvek za njega.

Gledala sam ga i videla sam sve. Videla sam bebu koja nije htela da spava, pa sam je satima nosila po sobi, pevušeći uspavanke. Videla sam dečaka koji je trčao kući sa petičkama, jedva čekajući da mi pokaže. Videla sam tinejdžera koji je mislio da zna sve, a zapravo nije znao ništa, baš kao i svi mi u tim godinama. Videla sam mladića koji je ostao budan cele noći sa mnom kada je otac otišao, koji je bio moja snaga kada ja nisam imala svoju.

Kako je vreme tako brzo prošlo? Juče sam ga učila da vezuje pertle. Danas ga ispraćam na drugi kontinent.

"Mama", rekao je tiho, "moram da ti nešto kažem. Nešto što nikada nisam uspeo da izgovorim."

Pogledala sam ga, srce mi je lupalo.

"Hvala ti. Za sve. Za sve godine žrtvovanja. Za sve noći bez sna. Za sve obroke koje si kuvala umorna mrtva. Za sve solze koje si krila da me ne bi uplašila. Za sve snove koje si odložila da bi ja mogao da sanjam svoje."

Suze su mi navrle na oči. "Sine..."

"Ne, mama, pusti me da završim. Ceo život sam gledao kako se boriš. Kako radiš dva posla da bi mi priuštila sve što sam hteo. Kako se odričeš da bi ja imao. Nikada nisi kupila sebi novu haljinu, ali meni nikada ništa nije falilo. Nikada nisi otišla na odmor, ali ja sam išao na ekskurzije. Ti si moj heroj, mama. Ne zato što si savršena. Već zato što si dala sve što imaš za mene."

Nisam mogla da govorim. Samo sam ga grlila, čvrsto, kao da nikada neću pustiti. A on je grlio mene, kao mali dečak koji se boji mraka.

"Obećavam ti", prošaputao je, "da ću te učiniti ponosnom. Da ću živeti život dostojan svih tvojih žrtava. I obećavam ti da ću se vratiti. Možda ne danas, možda ne sutra, ali vratiću se. Jer gde god da odem, ti si moj dom."

Oglasio se poziv za ukrcavanje. Poslednji poziv. Stefan me je pustio, obrisao mi suze sa obraza i nasmejaо se. Onaj isti osmeh koji je imao kao dete. Osmeh koji je uvek mogao da mi popravi dan.

"Volim te, mama."

"Volim te, sine moj. Više nego što ćeš ikada znati."

Gledala sam ga kako prolazi kroz kapiju, kako se okreće i maše. Mahala sam sve dok nije nestao iz vida. A onda sam sela na najbližu stolicu i pustila suze da teku.

Ljudi su prolazili pored mene, ne obraćajući pažnju. Za njih sam bila samo još jedna žena koja plače na aerodromu. Nisu znali da u mom srcu bije ceo jedan život. Ceo jedan svet koji sam stvorila, othranila i sada pustila da leti.

Te noći, sama u praznoj kući, sedela sam u njegovoj sobi. Sve je bilo isto – posteri na zidovima, knjige na policama, miris koji je bio samo njegov. Uzela sam njegov džemper i privila ga na grudi.

I tada sam shvatila. Nisam ga izgubila. Pustila sam ga da bude ono što je oduvek trebalo da bude – slobodan, srećan, svoj. A to je bila najveća ljubav koju sam mogla da mu dam. Ljubav koja ne drži, već pušta. Ljubav koja ne guši, već diše. Ljubav majke.

Sine moj, gde god da si, nosi deo mene sa sobom. I ja nosim tebe – u svakom otkucaju srca, u svakoj misli, u svakoj molitvi. Zauvek tvoja mama.