Poslednje pismo koje nikada nije poslao

Bilo je toplo jutro sa mirisom uvelih listova i svetlom koje se probijalo kroz prozore starog stana. Marko je sedeo za drvenim stolom, izlivenim godinama nostalgije, dok je prelistavao stare kutije. Tu je bilo raznih sitnica iz prošlosti – zaboravljenih fotografija, ulaznica za koncerte, čak i starog gramofona koji je nekad voleo da sluša sa Irenom. Njeno ime odjekivalo je u njegovoj glavi kao melodija koja nikada ne prestaje, iako je život nastavio dalje.

Dok je pretraživao drage uspomene, jedna mala, izbleđena kovertica privukla mu je pažnju. Na njoj je pisalo "Irena" u rukopisu koji je voleo. Zatrebao mu je trenutak dok je srce počelo da mu brže kuca. Otvorio je kovertu, a iz nje je ispalo pismo. Ruke su mu se tresle dok je čitao svaku reč koja je bila napisana pre više od dvadeset godina.

"Draga Irena," počinjalo je. U pismu je stajalo: "Zamislila sam sve trenutke koje smo prošli zajedno. Tvoj osmeh, ta tvoja nadanja da ćemo zauvek biti zajedno..."

Marko se zario u prošlost i video Irenu kako se smeška dok mu daje šolju kafe u onoj maloj pekari gde su provodili mnogo vremena. Prvi poljubac, kada su slali poruke ljubavi preko starog telefona, a svaka poruka bila je kao šala koja ih je zbližavala.

Nastavio je da čita, suze su mu krenule niz lice. Njihove ambicije, različiti putevi, sve je to došlo između njih. Pokušao je da zaboravi tu bol, da postane neko drugi, ali ljubav koju je osećao nikada nije umrljena.

U tom trenutku, čuo je zvono na vratima. Otvorio je vrata s mračnim mislima. Ispred njega je stajala žena sa smeškom koji je prepoznavao. "Marko?" pitala je, a glas joj je bio poput melodije koju je dugo slušao u snovima.

"Irena", rekao je, a srce mu je zakucalo kao što je nekada kucalo na onoj obali. Uzeo je pismo iz ruke i pružio joj ga. Njeno lice se iznenadilo dok je čitala reči.

"Mogu li te ponovo zagrliti?" upitao je. Zagrlila ga je. U tom trenutku, svi trenuci, odvojeni putevi, bol i sreća su nestali. Samo je postojala ljubav.