Klupa u parku - Čekanje koje ne prestaje

U malom gradu, na obali reke, stajala je stara drvena klupa. Njene ožbrene ivice pričale su priče o mnogim godinama provedenim na suncu i kiši. Na toj klupi svakodnevno je sedela jedna posebna žena – baka Marija.

Svako popodne, posle podneva, Marija je oblačila svoj topli šal, obula crvene čizme koje je s ljubavlju čuvala, i kretala ka klupi. Razmišljala je o Luki, o njegovim smešnim pričama o prijateljima, igricama koje je voleo i o snovima koje je želeo da ostvari.

Gledala je u reku kako se spokojno sliva niz kamenje, a zima polako prekriva drveće belim slojem snega. "Sigurno će doći," ponavljala je u sebi. "Znaš da volim da te čekam."

Ipak, vreme je prolazilo. U njeno srce se uvukla kap bola. Marijina sećanja leptela su oko nje. Sećala se vremena kada je Luka bio mali, kako su zajedno pravili sneška belića.

I taman kada je sneg počeo da pada, čula je korake. Njen puls je ubrzao dok se okrenula. Bio je to Luka. U njegovim očima mogla je da vidi neizmernu sreću, ali i izvinjenje.

"Izvini, bako! Zaspao sam," rekao je trčeći do nje, obavijajući joj ruke oko vrata. U rukama je nosio crvenog skakavca napravljenog od papira, poklon za svoju baku.

"Zajedno ćemo ga pustiti da leti, ako želiš." Luka je klimnuo glavom, i njih dvoje su sedeli na klupi, gledajući kako papirni skakavac odmiče u nebeske visine.

"Ti si moje zlato, Luka," šapnula je Marija. A svet je, na trenutak, bio savršen.