Poslednji voz do zaborava

Vetar je nosio miris jeseni kroz otvorene prozore voza koji se polako kretao prema malom gradu na jugu Srbije. U vagonu su se okupljali stranci, svako sa svojom pričom i svojim mislima, bez namere da se ikada ponovo sretnu.

Ana je sedela pored prozora, gledajući kako lišće polako opada sa drveća. Ostavila je sve iza sebe – posao, prijatelje, pa čak i ljubav.

Pored nje se pojavio stariji muškarac sa debelim naočarima. "Mogu li da se pridružim?" Ana je kimnula.

"Meni deluje više kao beg nego putovanje," rekla je.

Starac je malo pogledao kroz prozor. "Znaš, ja sam ovako putovao kroz ceo svoj život. Uvek sam bežao. Ali zaboravio sam da bežim od sebe."

Razgovor je tekao i prirodno je prelazio na uspomene. Svaki smeh, svaka suza, svaki trenutak koji su proveli zajedno činili su tu večer toplijom.

"Možemo li se nazvati prijateljima, iako se možda nikada više ne vidimo?" upitala je.

"Naravno. Neka ti ime mog imena bude svetionik. Iseto. Iseto koji te podseća na to da nisi sama."

Kada su se njihovi pogledi poslednji put sreli, voz je počeo da se kreće. Iseto je mahnuo, a Ana je ostala paralizovana. Svi smo stranci na putu, ali ponekad, na nekom vozu, sretnemo nekoga ko nam pokaže put.