Poslednji razgovor dva prijatelja

U malom gradu, okruženom zelenilom, stajala je stara klupa koja je godinama bila svedok mnogih prijateljstava. Na njoj su često sedeli Marko i Luka, dva prijatelja koja su odrasla zajedno.

Svetlost zalazećeg sunca prelila se preko grada. Luka je znao da je taj dan došao. Sutra će mu avion odleteti. Odlazio je na daleki kontinent u potrazi za novim životom.

"Ne mogu da verujem da je sve ovde gotovo", rekao je Marko.

"Znam, brate. Nikada nisam ni pomišljao da ću morati da odem. Ali, morao sam da učinim nešto za sebe."

Razgovor je tekao i prirodno je prelazio na uspomene. Svaki smeh, svaki trenutak koji su proveli zajedno činili su tu večer toplijom.

"Sećaš se onog dana kada smo pokušali da osvojimo svet?" počeo je Luka.

"Hej, to je bilo ozbiljno razmatranje!" smeškao se Marko.

"Ne mogu da odem bez jednog obećanja," rekao je Luka. "Obećaj mi da ćeš nastaviti da živiš punim plućima."

"Uvek ću te gledati s ponosom, Luka. Bez obzira na to koliko daleko bio."

Luka se nasmejao, ali su mu oči bile pune suza. "Naš prijateljstvo je jače od razdvojenosti."

"Dođi da zagrlimo pre nego što odužu svetlosti."

U tom trenutku, svet je stao. Dve duše koje su se volele bezuslovno, artikulisane u tišini, punoj emocija.

"Vidimo se, Marko. Nikada ne zaboravi na mene."

"Uvek ću te nositi sa sobom."